martes, 30 de octubre de 2012

SILVIJE STRAHIMIR KRANJČEVIĆ [8.212] Poeta de Croacia





Silvije Strahimir Kranjčević 

(Senj, 1865 - Sarajevo, 1908). Escritor croata.
Aprobó el examen para maestro en 1886 en Zagreb, pero no pudo ejercer en Croacia y se fue a enseñar a Bosnia-Herzegovina. Enseñó en Mostar, Livno, Bijeljina y Sarajevo.
Su poesía supone un cambio desde el romanticismo y el nacionalismo a temas más universales y expone en ella su frustración ante las injusticias sociales. Es bastante conocido por su anticlericalismo.




MI PATRIA

YO tengo patria; sólo que aquí en el corazón la llevo
y sus montañas y sus llanos;
adonde extender este paraíso
suplico en vano al mundo
Y... ¡trago mi dolor!

Todo lo que la pisa, pisa mi corazón
Su vergüenza también es mi vergüenza;
De mi corazón quitan lo que a ella se llevan
y no pagan la deuda.

Y llevo esta deidad como amuleto milagroso,
como el último aliento de la vida;
Y si ella cayera bajo una garra destructora,
yo también caería inútilmente.

No tengo nada más; eso es lo que salvé
y en eso todo lo he salvado
que alguna vez la vida toda feliz me parecía
en fantásticos sueños juveniles.

A través del incendio que amenaza
con quemarme las alas
he sacado su imagen;
En mi corazón templo su pulso que se extingue
mientras beso su sombra.

También saqué a sus reyes, a sus banes magníficos
y saqué las cenizas de los antepasados,
montañas nunca holladas, florecientes jardines
y el suspirar del hada de los mares.

Yo tengo patria; sólo que la escondí en mi pecho;
tengo que huir del mundo;
en la corona de mis sueños ya lo ha hollado todo,
menos esta flor pura.

Y el mundo acecha, acecha, acecha...
Yo la abrazo en silencio
desvelado entre sueños;
me estremezco asustado,
tiendo las manos hasta ella:
¡oh sí, está aquí todavía!

El que no tiene libertad sueña con ella siempre
¡El sueño más hermoso!
También mi alma sediente la adora en ese sueño
y saludo su día.

En rincón solitario escucho sus clarines,
y contemplo el banquete de la coronación
y la vela guerra que se arroja
sobre la espuma murmurante
en medio de la mar.

Todo: la tierra floreciente, el mar inmenso
me santifica el pecho;
yo soy como una estrella:
en ella hablan tan sólo los espíritus
y... vago acá y allá.

Y sólo cuando con un grito
salga por el espacio con mi alma,
rugiré como un trueno:
IOh, miradla, radiante, estrellas asombradas,
es mi patria, la mía!

VERSIÓN CASTELLANA DE
PAVAO TIJAN y MARISOL DE CASTRO GIL, Madrid, España

Texto publicado en HRVATSKA REVIJA – LA REVISTA CROATA
Año V, Buenos Aires, Diciembre 1955 , Vol. 4 (20), pp. 331-336.






JA
SAM. . .

Ja sam, dušo, kip od leda,
umrlo mi srce 
živo;
moje pjesme – moja čeda –
u srcu sam posakrivo, 
gazim 
trnje svoga puta,
niz koji me sudba rinu,
lutajući kako luta
mrtva
zvijezda kroz prazninu.

Al’ kad tvoje oko pane
na tu 
zvijezdu, moje dijete,
tada pjesma opet plane
ko da iskre nebom 
lete, -
a ti gledaš kako sjaje
ispred tvoga čista vida,
a ne 
znadeš, dušo, šta je,
kad se srce tako kida!

1889.







IZA SPUŠTENIJEH TREPAVICA 

Nikada ljepše, neg kad ovako
Naslonim
glavu lagano, meko,
A negdje šuška granata lipa
I veselo cvrči 
vrapčije jato
U mladom lišću...
Divno je, divno
Sklopiti oči, a
tamo, s neba,
Glatko se duga otegla traka
I mekano plazi niz 
trepavke tanke
Draškajuć blago zavjesu svilenu.
Između mene i 
između svijeta.
O, ala je hitra ta šarna igra,
Što mi je sunce 
stovrsnim vezom
Veze i šara kao ko vir i oblak
Na tamnoj mreži 
mojega oka.
I igra tako: u crvenom moru
Pliva i tone zeleni kotač
I
bude odjednoć žutijem dimom,
Iz kojeg pršte srebrne iskre - -
Kao
kad rumen zlaćane zore
Struji niz greben alema samih,
A od te 
pjene da bude magla,
Što trepti za blage sutoni majske
Nad mladim 
žitom.
I to su časi,
Kad priroda slatko srcu ti tepa,
Kad ćutiš
lako i talas onaj,
Što ga u rijetkom vazduhu diže
Krilo u muhe, 
kad naoko lijeće.
I sitna buba, što negdje zriče
Vazda jednako, al
dosadno nikad,
I cvjetni pelud, što pada zrio
Od želje da drugi 
oplodi cvijetak,
Pa lutne katkad, kada mu vjetrić
Bračno veselje 
obijesno spriječi,
Te on, siromah, visi o dlaci
Koprive ljute, i 
suši se tako,
Jalovo suši odlično sjeme -
Svakako gorka, vajna 
sudbina!
Da, i ta buba i pelud onaj
I bezbroj drugih nevida jošte,
Što
u toj zračnoj prašini titra,
O, sve ti, sve ti govori bratski,
poludrijeman bez svijesti plivam
Opojnim virom svemirske pjesme.
Lebdim
nad strujom, što se lelija
Od rajske harfe i tamjana svježa,
Što 
se kroz devet vije nebesa
I desetom ovom majčicom zemljom,
Dokle 
mi kakva bezočna osa
Ne sjedne na nos! - Ah, na krik bola
Namah se
rajska sklapaju vrata,
A oči ljudske glupavo zinu...
I evo - još 
bih mogo u svijetu
S udesom nekud primirje svezat,
Kad ne bi vila 
ljudskog užitka
Plašiva, mala košuta bila,
Al u te je vile zečije 
srce!
I dok te, plaha, ostavi sama,
Istom dok kakva osa te bocne,
I
dokle širom otvoriš oči,
A pusta proza u srce uđe,
Svud vidiš, 
kako bezumna obijest
Po lijepom tvojem Edenu hara,
Kako se ptica s
ptičicom čupa
O ciglo sitno proseno zrnce,
I kako kobac grlče 
peruša,
I žaba zlatne bubice guta
Pa onda sita sa hrpe mulja
Krekeće
krepko, i sve to ječi
Ko himna valjda divna i sveta
U slavu 
vječnog svemirskog sklada!
Ah, mrzim silno glasne ideje,
Koje su 
vazda žabam na usti,
A svak ih od nas napamet znade!
I svakom od 
nas probiše uši!
I kad se onda bezvoljan vraćam
Kući od moje 
granate lipe
I mislim: što to priroda sebe
Ždere i gradi, gradi i 
ždere,
A sve, što je lijepo, skladno i pravo,
Tek daje čedo 
maštanja našeg,
O, onda mi biva, da leden stojim
Pred strašnom 
sfingom, a moje usne
Ne mogu pred njom moliti više
Ko čedo malo, 
kad sveto kleči
U zipci svojoj ručice dižuć
Tamo spram stare slike
o zidu;
Već šutim i mislim i - ne mislim ništa!
Ah, zar je zato, 
što mi nijesu
Sklopljene vjeđe, i što mi sunce
Ne draška više 
zavjese svilene
Između mene i između svijeta,
Ah, zar je zato, što
ode od mene
Dal'ko, daleko - o, vilo šarna -
Što si mi slatke 
bajala priče
I tankom pređom leptirskih krila
Skrivala vječni, 
ogavni kostur,
A ja ga ljubljah kroz tvoju pređu
- Sklopljenih 
vjeđa?!
Vienac





Mojsije

"Izvedi narod moj, o Gospode,
Izvedi ga iz ropstva zlopatna
I skini mu s vjeđa pospanih
Još onu mrenu tvrdu, zlokobnu,
Što zastire sad oči njegove!
Spomeni se da ropstvo nemilo,
Ko teško ono stijenje nadgrobno,
Na leđima mi tlači bratskijem,
I da nam ljuti naši krvnici
U utrobama djeci sudiše!
O, smiluj se, o silni Jehova,
Prokuni kletvom krvne silnike
I spasi narod moj, o Gospode!"

— A luda želja! da al' ljudska jest!
Da kunem kletvom krvne silnike,
Da bijem narod, a zbog naroda,
O stvore moj?! A zašto da bih ja
Zbog jednog stvora drugi kido stvor?!
Gle zapad tamo, istok amo gleđ'
I sjever ondje i ovuda jug,
A sve sam ovo napunio ja
Života klicom, svim je mio vijek
I svačije je pravo disati.
A ti sad tražiš sam da pogazim
U prirodi mi zakon najveći!
Al' da je tebi stati onamo
Početak gdje je mojem pogledu,
Tad vidio bi što je sićušna
Ta tvoja ljudska, krvna željica.
S visina mojih, ljudski jadniče,
Jednako mal je piramida rt
Ko rov, što neznan izbaci ga krt,
I bespomoćna sve je natega! — ...

"Nedohvatni su sudi, Gospode,
U kojima se nama pojavljaš,
I zakoni su tvoji vječiti,
A da bi crv tvoj mali, sićušni,
Sa stožerima tvojim drmao.
Davnina mrkla prošlost zastire,
Otkako si u svojem Edenu
Iz zemlje prvog stvora izveo,
Udahnuo mu dušu besmrtnu,
Al' to bi mrva s tvoje mrvice.
I od onda smo svi mi smrtnici
Komadić tvoga bića velebnog,
Pa sve što jesmo — sitni, maleni,
Al' tvog smo ipak bića čestica!
I čovjek eto gord sa rodbinstva
Sa vječitijim tvojim iskonom,
O, Gospode, o silni Jehova,
Ponosit diže čelo prevedro
I teži tamo gore nad zemlju,
Gdje meki, svilni plove oblaci
U zlatnom moru zraka sunčanih,
Gdje njegova je duha kolijevka.
Pa, Gospode, o reci, vječiti,
Je l' ljudsko čelo za to stvoreno
Da u prah pada ropski, kukavno,
I one ruke u koje si ti
U tajne svijeta postavio ključ,
O, reci, jesu l' tako slabašne,
Da nijesu vrijedne s tobom, Gospode,
A u čast tvoju, vladu dijeliti?
O, klanjam ti se, silni Jehova,
S visina tvojih sve je jednako
Na ovoj maloj sitnoj zemljici.
Al' kod nas ovdje, s našega pogleda,
Baš ravan nije piramida rt
Sa rovinama što ih diže krt,
I makar da je sve to natega!
Već pomiluj mi, silni Jehova,
Tu ludu, smjelu, ljudsku željicu;
Izvedi narod moj, o Gospode,
Izvedi ga iz ropstva zlopatna
I ne daj da ti stvor na oblik tvoj
U prahu leži, čelom puzeći!"

— Po riječima te poznam smjelima,
Da imaš krila koja uzvija
Plamičak sveti što sam potako
U srce prvog onog čovjeka
Dok boljim pojmom grlio sam svijet.
O, jadniče, kad prokleh onda rod
I sve što smrtna žena baštini
Od zagrljaja s muškim plemenom,
Zaboravih u srdžbi pravednoj
Da duh svoj u tom rodu ubijem,
Da utrnem mu onu iskricu
Što u grud sam mu svetu metnuo
Ko odliku u cijelom stvaranju;
O, neokajana moja pogreško!
Prikratio sam vijek besmrtni,
Al' ostade mu plamen iz neba
Ko zapreteni žar pod pepelom.
I bude katkad, pa se u srcu
Ko zublja žarka iskra razbukti,
I čovjek teži gore nad sebe,
Gdje meki, svilni plove oblaci
U zlatnom moru traka sunčanih,
Gdje njegova je duha kolijevka —
Al' bolno — bolno odmah osjeti
U svojoj gustoj kaljuži
Da ta mu bara nije tuđa krv,
Al' on da nije svojoj hrpi svoj!
I gle — kad tako već je ukleto —
I prokleto će navijek ostati, —
Smilovat ću se tvojoj željici,
Al' jao tebi što si želio.
I tebi baš što goriš plamenom
Od ideala silnih, vječitih,
Ta sjajna vatra crna bit će smrt,
Mrijeti ti ćeš kada počneš sam
U ideale svoje sumnjati.



I prosuo se narod pustarom
Ko oblaci od guste prašine,
Kad zaigraju kolo vjetrovi.
A šta je život — ko i pustara,
A šta su ljudi — ko i prašina,
A nad svim visi krilo udesa
I mota gore, dolje, upored:
I čas se prašina ljeska o suncu
I prelijeva se bojom šarenom,
A čas ga eno s blatom smiješana
I neviđena gdje u kaljuži
Pred silnim ljudstvom gorio je stup
Od crne zemlje pa sve do sunca.
A usred stupa žario se prst
Na ruci silnog boga Jehove.
"Ovuda!" — strašno grmio je glas —
"U obećani rajski Hanaan,
Kud teče mlijeko i slađani med!"
A narod božji gledao je stup
I šaptao: Baš ga j' lijepo vidjeti!
I sigrao se šale svakakve.
Al' što se trese gora sinajska
I što grmi strašnom pustarom?
Na hiljade su onaj čule glas.
Razumio ga samo genije,
Po drugi put si slušo osudu:
"I tebi baš što goriš plamenom
Od ideala silnih, vječitih,
Ta sjajna vatra crna bit će smrt
Mrijeti ti ćeš kada počneš sam
U ideale svoje sumnjati!"



I kad mu — divu — riječ gromovna
Ko šiljak oštri srce prosijeknu,
Kad okrenu se svomu narodu,
Da nađe tamo nade, okrepe,
Al' ono narod, božja odlika,
Sagradio si tele zlaćano
I tele slavi, a ne Jehovu!
"... Oprosti, vječni, silni, svemožni,
U naroda je krivi prorok prav,
I narodi su djeca velika
Što lako im je kupit igračke!
Oprosti im, o silni, o svemožni,
Izvedi narod moj, o Gospode!"

Nasmiješio se silni Jehova,
Al' ima smijeha kojim sužalost
Nad jadnicima suze prolijeva.
I smijeh taj je čuo Mojsije
Iz vatrenog stupa božijeg
Što sjajio je ispred naroda
Onuda kud je zemlja Hanaan
I gdje su preko brda velikih
Na medena polja puti vodili.

Tu navrh brda svijetli genije
Raširio je ruke brižljive.
Ožario ga tračak sunčani,
Ljepotom još ga osu Jehovu
Što geniji ga nose u srcu;
"O, evo tebi, izabran narode,
O, evo tebi zemlje rajevne,
Slobodu svetu tu da zagrliš,
Da srećniji ti budu sinovi
Neg' ti uz pune lonce misirske!"

Al' stoji svijet — i ko kad krošnjama
Polako stane vjetar zibati,
I sve to jače lišće uzdršće,
A granje onda stade pucati,
O, tako krenu žagor narodom
I ču se s hrpe glupa poruga:
— Aj, to je dakle zemlja Hanaan?!
I zato si nas vuko pustarom,
Da još nam za nju valja strmoglav
Niz ovo gadno brdo srnuti,
Da panemo na hladna ognjišta!
I tko je tebi pravo podao,
Slobodi da nas vodiš silovno
Po svojoj volji — ko na uzici,
Od lonaca iz zemlje Misirske?!
Problijedio je silni genije
I kroz srce mu ruglo prožignu:
Da, tko je tebi pravo podao,
Slobodi da nas vodiš silovno
Po svojoj volji — ko na uzici?!
Tek primio se srca očajno
I dvije mu oči suza zalije.
Još zadnjim trenom vid mu počinu
Na obećanoj zemlji Hanaan,
I glava mu se mrtvo obori.
A gromom grmnu riječ Jehove:
"I tebi baš što goriš plamenom
Od ideala silnih, vječitih,
Ta sjajna vatra crna bit će smrt
Mrijeti ti ćeš kada počneš sam
U ideale svoje sumnjati!"


No hay comentarios:

Publicar un comentario