martes, 30 de octubre de 2012

ANTUN GUSTAV MATOS [8.213] Poeta de Croacia



Antun Gustav Matos

(Junio 13, 1873 - Marzo 17, 1914) fue un poeta croata, escritor, periodista, ensayista. Se le considera el representante de Croacia en literatura modernista, y impulsor de la apertura de Croacia a las corrientes del modernismo europeo, y una de las más grandes figuras literarias croatas de todos los tiempos.

OBRA:

Poems: collected poetry (posthumous)

Short stories
Iverje (Fragments, 1899)
Novo iverje (New Fragments, 1900)
Umorne priče (Tired Tales,1909)

Essays

Ogledi (Essays, 1905)
Vidici i putovi (Horizons and Roads, 1907)
Naši ljudi i krajevi (Our People and Lands, 1910)


Antun Gustav Matos reexaminado
Ante Kadic
Este año cuando el pueblo croata conmemora el primer centenario del nacimiento de Matos, cuando sus obras se publican en veinte volúmenes con apostillas eruditas, cuando se escriben muchos estudios sobre él, nos damos perfecta cuenta de que todavía vive y que la actual generación, culta, audaz, nacionalista y rebelde, lo considera uno de sus escritores favoritos.
Con anterioridad a 1914 Antun Gustav Matos -nacido en Tovarnik, Srijem, en 1873, hijo de un maestro de escuela- era la figura prominente de la literatura croata. Dos años después de haber nacido, su familia se trasladó a Zagreb, donde Antun cursó la escuela secundaría. En 1891 se fue a Viena a estudiar veterinaria; al no rendir los exámenes por motivos de salud perdió el año y fue llamado a servir en el ejército. Tras ocho meses de servicio desertó, y al cabo de varias y desagradables aventuras llegó a Belgrado (en 1894). Matos pasó más de tres años en la capital servia, un año y medio en Ginebra y cinco años en Paris.
Matos estuvo fuera del país en la primera década de este siglo, mientras se libraba una áspera batalla en Croacia entre las viejas y jóvenes generaciones; no quiso participar de la disputa. Tenía mucho en común con los "modernistas", pero no se les adhirió porque para él la tradición nacional era la base sobre la cual toda sana literatura debería edificarse.
La estada de Matos en París fue muy importante para él y, por consiguiente, para la literatura croata. Para Matos Paris era la única metrópoli y la cultura francesa, la mejor fuente de inspiración. Quedó hechizado con Baudelaire y Verlaine. Sin ser un decadente o pesimista, poco a poco abrazó los ideales de Stendhal y Barrès.
Gracias a la ayuda de algunos franceses (André Rouveyre y Edouard Champion) y con lo que obtenía por su colaboración literaria en varios periódicos croatas y servios, Matos continuó viviendo, aunque con estrechez, a orillas del Sena. Nadie mejor que Dobrisa Cesaric, en su notable poema El pregonero del Sena (1936), expresó la singular energía de Matos, sustentada por su justificada convicción de que era víctima de la lucha por una causa digna.
En 1904 vuelve a Belgrado y visita a Croacia varias veces. Condonado por fin en 1908, retornó a Zagreb. Viajó dos veces a Italia -a Florencia en 1911 y a Roma en 1913-, esperando encontrar la cura de su enfermedad en los climas más suaves. Murió en Zagreb de cáncer en la garganta en 1914.

Matos empezó su carrera literaria escribiendo cuentos cortos y esbozos, publicados en Iverje (Astillas, 1899), Novo Iverje (Nuevas astillas, 1900) y Umorne Price (Los cuentos cansados, 1909). Aunque después sobresalió en otros géneros literarios, siguió escribiendo cuentos hasta su prematura muerte.
Se puede dividir los "Esbozos e impresiones" de Matos en dos grupos[1] : los que se refieren al escenario nativo del norte de Croacia y los relacionados con la inteligentsia, que por regla general estaba alterada mental y psicológicamente. La serie "nacional" fue escrita en su mayor parte, primero, antes de que el autor se liberara de sus preocupaciones estrictamente patrióticas y de que recibiera el fuerte influjo de algunos escritores occidentales (particularmente Baudelaire, Poe y Barrès).
Su sketch popular "Un retrato de la Patria" (1895) se representó en la plaza Jelacic.*  Es un breve diálogo en el que intervienen dos vendedores, marido y mujer; la caballería húngara le da muerte a ésta en el mismo lugar, y el marido, dolorido, bebe en exceso, muere y lo entierran con ella. El autor logra en sólo tres páginas expresar el disgusto de los croatas con los húngaros, que se comportan cruelmente con quienes no obedecen sumisamente sus órdenes.
La narrativa de Matos sobre sus reminiscencias juveniles (Hace tiempo..." 1900) trata, por la menos, de separar la temática. Primero describe a sus colegas, con los cuales solía visitar la curia del sacerdote católico, su pariente; siendo todos partidarios fervientes de Kvaternik y Starcevic,**  hablan constantemente de política y de la miserable situación del pueblo croata. Luego, el autor confía, mediante un apropiado vocabulario lírico, cuán hondamente estaba interesado en la muchacha Smiljka, mentalmente trastornada, para quien escribió su primer poema en su nativo dialecto kajkavski (Nocturno de Hrastovec). Smíljka murió mientras él estaba estudiando en Viena, y cinco años después, en el cementerio del pueblo, evoca su personalidad inocente e inspiradora.
En dos de esos cuentos "locales" Matos expresa su desdén por los nobles, tanto nativos como extranjeros: mientras que en Mejores deseos (1896) un viejo e imprudente noble con su vergonzosa conducta causa la muerte de una supersensible y orgullosa chica, en otro cuento, Frescos Prezels (1897), un engreído conde alemán, comandante del ejército, debido a su crueldad y deshonestidad pierde su puesto y se ve obligado a vender la garrapiñada barata; por otro lado, un estudiante-soldado, algo vago pero de buen corazón y valiente, a quien el conde había a menudo humillado e incluso encarcelado, encuentra la dicha casándose con una maestra. Este fin es insólito para Matos, pues hay tan poca alegría en sus cuentos que regularmente tienen un final dramático e inesperado.

Ver: http://www.studiacroatica.org/revistas/048/04803.htm 






LA CAMPANA

ESTA campana que solloza
como un titan, bajo un extraño cielo,
me trae a la memoria otra campana
cuando en el salmo del destino
deja oír su tañido
sobre la hosca miseria
de mi ciudad natal.

¡Llora, campana amiga,
tiende al dolor
que te acompaña vela negra!
¡Dame con tu badajo sobre el pecho
que se me parta el corazón, que estalle!

Silencio... calla la campana...
Los pensamientos queman... !¡Cuánto pesa
el arrepentimiento ante la noche!
Tinieblas... Estoy solo... ;Solo en el extranjero!
Sobre la frente, amada, arde tu beso...

¡No es nada!, ¡nervios flojos!
¡Animo, pensamiento, que la razón levante
la voluntad enferma,
que seas huracán, clarín, borrasca,
rebelión, compañero de águilas y tormentas
igual que la campana!

VERSIÓN CASTELLANA DE
PAVAO TIJAN y MARISOL DE CASTRO GIL, Madrid, España

Texto publicado en HRVATSKA REVIJA – LA REVISTA CROATA
Año V, Buenos Aires, Diciembre 1955 , Vol. 4 (20), pp. 331-336.





Antun Gustav Matoš
PJESME

1909

Na vješalima. Suha kao prut. 
Na uzničkome zidu. Zidu srama. 
Pod njome crna zločinačka jama, 
Ubijstva mjesto, tamno kao blud. 
Ja vidjeh negdje ladanjski taj skut, 
Jer takvo lice ima moja mama, 
A slične oči neka krasna dama: 
Na lijepo mjesto zaveo me put! 
I mjesto nje u kobnu rupu skočih 
I krvavim si njenim znojem smočih 
Moj drski obraz kao suzama. 
Jer Hrvatsku mi moju objesiše, 
Ko lopova, dok njeno ime briše, 
Za volju ne znam kome, žbir u uzama!




SERENADA

Ja te volim, jer si fantasta 
Ko žuta Luna i stara gitara, 
Ko slatka nježnost slavujeve pjesme, 
Što majsko veče bojom tuge šara. 
Ja te volim, jer si ko zvijezda: 
Visoko—sama, i suze jer tvoje, 
Što krišom plačeš, ko kajanje truju 
I more budne, mučne noći moje. 
Ja te volim, jer si ljubav Zemlje 
Iz koje niknuh, Hrvatice draga: 
Ko Bogomajka na Kamenih vratih 
Što dušom sija kada preko praga 
Gričkog bruji mračni Angelus. 
Ja te ljubim! Zašto? Ne znam.—Jer si 
Mi draga, dušo, ko nada što vara, 
Ko sjetne pjesme i sjene što veze— 
Ta žuta Luna i gitara stara.




PRI SVETOM KRALJU

Matiji Lisičaru 
Prozor Stjepanovog Doma 
Priča gotski san; 
Modri tamjan i aroma 
Puni sveti stan. 
Stanac kamen, hrabri Toma 
Erded, Bakač ban, 
Heroj sisačkoga sloma 
Sja ko onaj dan. 
U katedralu, kad su teške noći, 
Na Banov grob zna neka žena doći 
S teškim križem cijele jedne nacije, 
A kip joj veli: Majko, audiant reges: 
Regnum regno non praescribit leges, 
I dok je srca, bit će i Kroacije!




JESENJE VEČE

Olovne i teške snove snivaju 
Oblaci nad tamnim gorskim stranama; 
Monotone sjene rijekom plivaju, 
Žutom rijekom među golim granama. 
Iza mokrih njiva magle skrivaju 
Kućice i toranj; sunce u ranama 
Mre i motri kako mrke bivaju 
Vrbe, crneći se crnim vranama. 
Sve je mračno, hladno; u prvom sutonu 
Tek se slute ceste, dok ne utonu 
U daljine slijepe ljudskih nemira. 
Samo gordi jablan lisjem suhijem 
Šapće o životu mrakom gluhijem, 
Kao da je samac usred svemira.




U TRAVI

Živa zvijezda s vedrog neba, ševa, 
Truni biser pjesme prašnim putima, 
Žito šušti, bijeli oblak snijeva, 
Kukci zuje među cvijetim žutima. 
U daljini, među granjem, selo 
Pruža molbu tornja k nebu skrušeno, 
Vjetar hladi uznojeno čelo 
I na plotu vitla rublje sušeno. 
Kukovača, majskog grma dika, 
Diše mlijekom ženske puti i ljubavi. 
Tamo iza srebrenog vrbika, 
Blizu mlina, pjeva slavić ubavi. 
Hrvatska, oj to su tvoji glasi, 
Čežnje tuđinskoga moga stradanja: 
Tuđi vjetar ledio mi vlasi, 
Sad ih mrsi cjelov tvoga ladanja! 
Među granjem, u daljini, selo 
Diže k suncu uzdah tornja skrušeno, 
Vjetar hladi umireno čelo 
I u zraku vitla rublje sušeno.




MAĆUHICA

Oskaru Durru 
Crna kao ponoć, zlatna kao dan, 
Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, 
U kadifi bajne boje joj se maze, 
Misliš: usred jave procvjetao san! 
Zato je i zovu nježno "noć-i-dan" 
Naše gospođice kada preko staze 
Starog parka ljetne sjene sjetno gaze 
Ispod vrelog neba, modrog kao lan. 
Kao samrt tamna, kao život sjajna 
Maćehica cvate, ali ne miriše— 
Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. 
No u hladnoj nevi čudan život diše, 
Zagonetan, dubok, čaroban ko san, 
A kroz baršun drhti jedne duše tajna.




U VRTU

U mraku žubor, vrelo—slušaj, dušo: 
To izvor mog života romori; 
Kroz šiprag hihot, vile—miruj, dušo: 
To moja sreća tebi govori; 
U grmu prvi slavulj—ćuti, dušo: 
To moje srce tebi biljiše; 
U lijesi prvo cvijeće—diši, dušo: 
To moja duša tobom izdiše; 
Tišinom struje, sjene—dršći, dušo: 
To mjesec—zanos—k nama silazi; 
Korz zvijezde čežnje, slutnje—umri, dušo: 
To smrt i ljubav k nama prilazi.




DJEVOJČICI MJESTO IGRAČKE

Ljerko, srce moje, ti si lutka mala, 
Pa ne slutiš smisla žalosnih soneta, 
Kesteni pred kućom duhu tvom su meta, 
Još je deset karnevala do tvog bala. 
Ti se čudiš, dušo. Smijat si se stala 
Ovoj ludoj priči. Tvoja duša sveta 
Još ne sniva kako zbore zrela ljeta. 
Gledaš me ko grle. Misliš—to je šala. 
Al će doći veče kad ćeš, ko Elvira, 
Don Huana sita i lažnih kavalira, 
Sjetiti se sjetno nježne ove strofe. 
Moje će ti ime šapnut moja muza, 
A u modrom oku jecati će suza 
Ko za mrtvim clownom iza katastrofe.




19. SVIBNJA 1907

Ko Petrarca Loru jutros sam te snio 
U okviru drevnom pobožnog portala, 
Zastava ti dačka iznad glave sjala, 
O, to nije, sanak, ludi sanak bio! 
Prognanik u pučkoj rulji sam se skrio, 
Suza mi je krišom na rukave pala, 
Kad su grička zvona od sreće zaplakala 
I studentski barjak s kalpakom se vio. 
Ti u crkvu, ja—ko prosjak kunjah vani, 
Jer me svaki pandur mogo uhvatiti…. 
Ko četrdeset osme grozni su nam dani! 
Slobodan je Hrvat sve to teže biti, 
Zato tužan lunja tuđim tlom bez puta, 
Kao zvuk od zvona kad kroz šumu luta.




ŽIVA SMRT

Imao sam srce, djetinjasto srce, 
Srce koje boli, boli tako jako! 
Imao sam srce, bolno, bolno srce, 
A kada mi ode, nisam više plako. 
Bijah skoro sretan. Ali jedne noći 
More bolno srce—jedno ptiče malo, 
Našlo me u mraku, više glave stalo 
I sitnu mi pjesmu sitno cvrkutalo: 
—Godinu već dana, svake božje noći 
Služim ko trubadur jednoj dami nagoj, 
Usnulu joj dušu čudnim krajem vodim 
U ljubavnoj priči i mjesečini blagoj. 
Ali sinoć—jao!—gatalica presta, 
Pa ko repatica pade mi na grudi: 
Ja sam, braćo, sinoć vragu dušu dao, 
O, umrije mi, umrije moje srce, ljudi!




KRAJ DRUMA

Na mjesečini pjenu 
Pjeva vodopad. 
O, kad se samo sjetim 
Da nisam više mlad! 
O, kako zdravo diše 
Polje, zemlja, zrak! 
Da, noć je drugim podne, 
A ja—i danju mrak. 
—O, rosi, roso, rosi! 
Veli livada. 
O, kad ću, kada kući, 
Zar nikad, nikada? 
Već drijema drug moj, cvrčak, 
Šeta Danica. 
O, Bože, što li snuje 
Sad moja mamica? 
Kroz praskozorje snovi— 
Ždrali, ždralovi, 
a dušom plovi, plovi— 
Val i valovi.




MLADOJ HRVATSKOJ

Naš ukus samo rijedak dojam bira 
I mrzi sve što sliči frazi i pozi. 
Tek izabranom srcu zbori lira 
I nije pjesma koju vuči mnozi. 
Naš stih je život koji dušu svira. 
Što može reći proza, dajmo prozi, 
A strofa treba magijom da dira 
I budi u nama ono gdje su bozi. 
U vijeku, kada "misli" svaka šuša, 
Mi, nimfolepti, skladno osječajmo, 
Jer cilj je svemu istančana duša. 
Ljepoti čistoj himnu zapjevajmo, 
Božanski Satir kad nam milost dade 
Za cvjetni uskrs hrvatske Plejade!




STARA PJESMA

O, ta uska varoš, o ti uski ljudi, 
O, taj puk što dnevno veći slijepac biva, 
O, te šuplje glave, o, te šuplje grudi, 
Pa ta svakidašnja glupa perspektiva! 
Čemu iskren razum koji zdravo sudi, 
Čemu polet duše i srce koje sniva, 
Čemu žar, slobodu i pravdu kada žudi, 
Usred kukavica čemu krepost diva? 
Među narodima mi Hrvati sada 
Jesmo zadnji, robovi bez vlasti, 
Osuđeni pasti i propasti bez časti. 
Domovino moja, tvoje sunce pada, 
Ni umrijeti za te Hrvat snage nema, 
Dok nam stranac, majko, tihu propast sprema.




MENAŽERIJA

Vuk, hijena, lisica i slon, 
A u oku kraljevskoga lava 
Tinja pravog veličanstva slava: 
Pala veličina—to je on, 
Rob i martir ko Napoleon! 
Pored lava tigar grozno spava, 
Nosoroga boli zub i glava, 
Dočim panter skače—strašan clown! 
Očajne i tužne ove zvijeri sve su, 
Urlaju od glada da se kosti tresu, 
Samo huncut majmun, cinik kao prase, 
Ne znajući, lupež, što je tuđa tuga, 
Bolima se tuđim bezbožnički ruga, 
Praveći ko đavol paklene grimase.




UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu. 
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća, 
Na visokom odru, u agoniji svijeća, 
Gotov da ti predam život kao žrtvu. 
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao 
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne, 
Sumnjajući da su tamne oči jasne 
Odakle mi nekad bolji život sjao. 
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke, 
Sve što očajanjem htjedoh da oživim 
U slijepoj stravi i u strasti muke, 
U dvorani kobnoj, mislima u sivim. 
Samo kosa tvoja još je bila živa, 
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.




KOD KUĆE

Duša moja čaroban je kraj, 
Gdje jablan čuva gnijezda plemića, 
Gdje vjetar nosi lipe miris žut 
I blage pjesme predvečernji sjaj. 
Polje, žubor, brežuljak i gaj 
Od tajne boli ko da vječno pate, 
Jer tu se rodi Kovačić i Gaj 
Taj krasni kraj je Gupčev zavičaj 
I krvav uzdisaj. 
Propali dvori—ko mjesec po danu! 
Stid ih što ih ostavio sin 
Oršića hrabrih, starih Keglevića, 
A kroz dvorski bršljan, rezedu i krin 
Ceri se Jevrejin. 
Duša naša zagorski je kraj, 
Gdje jadnik kmet se muči zemljom starom 
Uz pjesmu tica, kosaca i zvona. 
O, monotona naša zvona bona, 
Kroz vaše psalme šapće vasiona: 
Harum—farum—larum—hedervarum— 
Reliquiae reliquiarum!




ZVONO

Ovo zvono što ko titan stenje 
Pod tuđim nebom, mene sjeća sada 
Drugog zvona, kad u psalmu kobi 
Nad mizerijom rođenog mi grada. 
Tuguj, srodno zvono! Daruj bolu, 
Što sad s tobom trpi, crna jedra! 
Udari me klatnom usred grudi, 
Nek pukne srce, neka prsnu njedra! 
Tiho…Zvono ćuti…Misli žderu… 
O, kako tišti kajanje u veče! 
Tama…Sam sam…Samac u tuđini! 
Na čelu, ljubo, tvoj me cjelov peče… 
Glupost! Slabi živci! Pregni, miso, 
I digni snagom uma volju bonu, 
Budi vihor, bura, truba, buna 
I orluj s gromovima, slična zvonu!




SAMOTNA LJUBAV

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi, 
Na baršunu crnom leži teška noć; 
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi— 
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć? 
Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si, 
Udaljenost ima smrti tužnu moć, 
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi— 
Poginut ću noćas i za dragom poć. 
— Ljubav nije sreća!—znaš li kad mi reče?— 
— Ljubav, to je rana, i ta rana peče, 
— Ljubav boli, boli, kao život boli, 
— Teško, teško onom koji jako voli.— 
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen, 
Ali muči samo kad sam sam—ko kamen.




GNIJEZDO BEZ SOKOLA

Mom ocu 
Ja vučem čemer magle tvojih gorah, 
Očajnost zvijezdah što nad tobom niču, 
U meni jeca sjena tvojih dvorah, 
Moj otrcani, kraljski, banski Griču! 
Ja nosim Gospe staromodnu priču, 
Na kuli Vrata, Svijeću gorkih Morah, 
Pa pjesmu što pod starcem tamom kliču 
Dijaci, zvona preporodnih zorah. 
Za orlom, strofo! Tu je odžak Zrinjskih, 
U gradu tom je vilovo Lisinski, 
U gradu tom je susto Vraz i Gaj. 
Dijetenklasnih pokraj ovih uzah 
Bje krv Ilirah, Mate Gupca suza: 
Tu žuhka suza, slatka kao kaj.




SUZA

Otkada sam, željo moja, 
Tvoju suzu popio, 
Nisam više, pile moje, 
Crnog oka sklopio. 
Kad sam ono, tugo moja, 
Cijelu noć te ljubio, 
Pamet sam i dušu, dušo, 
Sreću sam izgubio. 
Otkada sam, diko moja, 
Tvoju suzu popio, 
U hajduke htjedoh poći 
Pa sam ti se propio.




BASNA

Sava se perad skupila na prelo: 
Susjed lisac trijebi naciju! 
Zaključi se poslati mu smjelo 
—Kao uvijek—deputaciju. 
Zastupnici ostaviše selo, 
Sastaviše delegaciju, 
Državniku stigoše na sijelo, 
Predaše mu deklaraciju. 
Majstor—kao uvijek—družinu 
Zakolje i spremi užinu 
Sve bez zbora i bez dogovora, 
Dok je sabor konstatirao 
Da se komšija blamirao 
Kršeć jasni smiso ugovora.




NOTTURNO

Mlačna noć; u selu lavež; kasan 
Ćuk il netopir; 
Ljubav cvijeća—miris jak i strasan 
Slavi tajni pir. 
Sitni cvrčak sjetno cvrči, jasan 
Kao srebren vir; 
Teške oči sklapaju se na san, 
S neba rosi mir. 
S mrkog tornja bat 
Broji pospan sat, 
Blaga svjetlost sipi sa visina; 
Kroz samoću, muk, 
Sve je tiši huk: 
Željeznicu guta već daljina.




GOSPA MARIJA

Ima jedna mala gospa Marija, 
Što sve mi draža biva što je starija. 
Jer ona me je prvog trudno rodila, 
Za ručicu me slabu prva vodila. 
Prva me na ovom svijetu volila, 
Prva se za mene Bogu molila, 
Kupala me suzom, Bog joj platio, 
Anđeo joj suzom suzu vratio, 
Dojila me mlijekom svoje ljubavi, 
Učila me ovaj jezik ubavi, 
Kojim ću i onda slatko tepati, 
Kada ću za plotom možda krepati. 
Samo tebe volim, draga nacijo, 
Samo tebi služim, oj, Kroacijo, 
Što si duša, jezik, majka, a ne znamen, 
Za te živim, samo za te, amen!




DOMOVINI IZ TUĐINE

Došla jesen! Hladan vjetar duva, 
Jad me bije pustoj u tuđini, 
Sve mi osta tamo za oblacim, 
Tamo, —tamo, ah—u domovini! 
Tamo gdje se grad pod brdom diže, 
—Naše slave znamen pomlađeni— 
Tamo mi je sreća omrknula, 
Da ne grane više nikad meni. 
Zbogom, oče, i ti, majko—zbogom! 
Vaše dijete muči jad i bijeda, 
Srce mu je bolom otrovano, 
Već je puklo od golemog jeda! 
Zbogom i ti, čija divna slika 
Duh mi prati kao slatka sjena, 
Zbogom, Branko! Uvelo nam cvijeće, 
Nesta sreće, osta uspomena! 
Zbogom, raju! Oj, da ovaj vijor 
Suze moje do tebe ponese, 
Da ih stvori bisernim pozdravom 
I u tvoja čarna njedra strese! 
Zbogom, Branko! Dušo! Bez tebe mi 
Smrt je ovo grozno grobovanje, 
A sloboda u toj tuđoj zemlji 
Teža mi je nego robovanje! 
Zbogom da ste, polja i doline, 
Župni humci i vrletne gore, 
Guste šume, grozdni vinogradi! 
Zbogom i ti, Jadrijansko more! 
Bože! Kad će moje žedne grudi 
Napiti se zraka hrvatskoga?! 
Domovino! Kad će tvoje sunce 
Ogrijati vjernog sina tvoga? 
Dan će doći, —oj, pred dušom mojom 
Sinu sablje Zvonimira blijesak, 
Puške bruje, barjaci vijore, 
Kanda čujem topa grom i trijesak! 
Dan će doći! Oh, i ja ću tada 
Pohrliti kući hrabrom nogom, 
Al do onda—zbogom, mili dome, 
Hrvatska, oj, divna majko, zbogom!




REVIJA 1

Mili Bože, kud sam pošo? 
K izborima ja sam došo, 
Ne znam, čemu dadoh glas. 
Da sam, braćo, ovo znao, 
Glasa njemu ne bih dao, 
—Kažu—frigati će nas. 
Mili Bože, kud sam zašo, 
Naroda još nisam našo, 
Ali gulaš nadoh ja. 
Ja i razni trafikanti, 
Korteži i špekulanti, 
Pravi purgar jesam ja! 
Jedan šmira, drugi kara, 
"Dobiti ćeš komesara", 
Treći veli: "Ti si tat". 
Rauch zatvara, Hamruš špara, 
Čini mi se, sve me vara: 
Čuješ, Zagreb, hodi spat. 
Još Hrvatska nij’ propala, 
Nek se hrusti šaka mala, 
Štrik nam mećeju za vrat, 
Glasna, jasna od pameti, 
Mogli bi me još zapreti, 
Zato, Miško, hodi spat. 
Jedni su za Starčevića, 
Drugi su za Tomašića, 
Treći za koaliciju. 
Ovo nije pravi posel, 
Postal bum na koncu osel, 
Žive Bog policiju! 
Ovaj ide mirno v Peštu, 
Drugi opet ima v reštu 
Proti volji mukte stan. 
Prosto zrakom ptica leti, 
Teško j’živet, teže umreti, 
Meso j’ skuplje saki dan. 
Plovi, plovi, moja lado, 
—Pameti ja još ne nađoh, 
Ali nađoh čašicu; 
Zagreb-grade, ti si bijeli, 
Jer si crn i blatan cijeli, 
Tebi ovu zdravicu. 
Makar stojiš, ti se krećeš, 
Makar padaš, ljosnut nećeš 
Kako tvrde glupani. 
Oni što su danas s vama, 
Jesu bogme proti nama 
Pak će biti lupani. 
Dugo već nam veli Pokret 
Da će biti silan okret 
Narodne politike. 
Oj, Hrvati, braćo mila, 
Dugo već nas vodi sila 
Narodne pol-litrike. 
Hajd, junaci, naprijed žurno, 
Jer je vrijeme mučno, burno, 
Hajd junaci, ali kud? 
Miruj, Zagreb, srce moje, 
"Jadran" ima novce tvoje, 
Dumi želim sretan put! 
Izbori su srećno prošli, 
Novi ljudi su nam došli, 
Ja sam već posijedio, 
A Hrvatu, siromaku, 
Još je veći mrak u mraku, 
Otkad je pobijedio.





No hay comentarios:

Publicar un comentario en la entrada